* SKULPTURE U ATELJEU KAMEN * SKULPTURE U ATELJEU STAKLO1. VENERE2. ANĐELI3. FIGURE4.ANIMALIZAM5. OBJEKTI6. RAZNO7.SKULPTURE U PARKU8. STAKLENE SKULPTUREPRESS-INFO-FOTOO UMJETNIKU
Slavko Timotijević      
Skulpture i crteži u kreativnom balansu pri stalnom kretanju
prilozi za razumevanje radova Petra Hranuellija

Teško da bi se dosadašnji opus Petra Hranuellija, umetnika koji je rođen na Braču a već duže vremena živi i radi u Zagrebu, mogao pravilno razumeti samo na osnovu teorije geštalta ili pak na osnovu fokusiranosti na najkaraktirističnije tematske odrednice unutar izložbenih postavki: ženu – pra-ženu – heroinu, ukoliko se ne otvore i druga pitanja koja ga definišu. Generalno, teškoće sa prezentacijom skulptorske produkcije, što je fundament Hranuellijevog opusa, proizilaze iz specifičnosti rada u tvrdim materijalima kao što su kamen i mermer kojima se autor u najvećoj meri služi i, ako radovi prevaziđu kamerne dimenzije, jednostavno ne mogu bez velikih problema biti dislocirana i preneta u izložbeni prostor a zatim vraćena nazad u svoj matični ambijent. A stoga ni pravilno sagledana. Zato, iako se svi mi u najvećoj meri srećemo sa Hranuellijevim radovima manjih dimenzija koji ispunjavaju našu percepciju, zapravo sa onim radovima koji su operativno funkcionalni, lako prenosivi i dostupni, nikako ne bi trebalo zanemariti i one radove koji su izvedeni za otvoreni prostor i koji su rađeni najmanje u prirodnoj veličini i za pogled sa distance. Razmatrajući radove iz domena sitne plastike, imam uvek u pozadinskoj projekciji i one radove koji slobodno stoje u prirodnim ambijentima, bilo da su to tematski parkovi ili jednostavno ambijenti pod vedrim nebom, kao recimo one skulpture koje su postavljene u neposrednoj blizini autorovog ateljea u Lici. Mišljenja sam da tek sagledani zajedno, i mali i veliki radovi, nude kompletan uvid u poetiku autora ali i u strategiju njegove umetnosti.
To, naravno, povlači za sobom nekoliko pitanja, a pre svega pitanje odnosa masivnih skulptura postavaljenih na otvorenom prostoru i ovih manjih koje pratimo po izložbama. Odnosno, da li male skulpture imaju moć da adekvatno, poput velikih skulptura, reprezentuje autorove ideje. Odnosno da li su to dve strane jednog izraza ili bliska ali i veoma različita medija.
Da bi se odgovorilo na ovo veoma značajno pitanje koje se tiče sveukupnog autorovog delanja, potrebno je odgovoriti na jedno drugo pitanje – čime se zapravo autor bavi i kako to čime se bavi sprovodi u delo, ili rečeno savremenim jezikom istorije umetnosti, šta definiše diskurzivno polje autora?
Poći ću od pretpostavke da autor koristi svoju umetnost, svoju umeće da oblikuje materijale, kao platformu sa koje istražuje granice slobode pri čemu slobodu uzima kao conditio sine qua non svoje umetnosti. Dakle, nema umetnosti bez slobode i obrnuto, nema slobode bez umetnosti. Pri tome, ovde ne mislim na bilo kakvu slobodu, pogotovo ne na neobaveznu i neobavezujuću slobodu, već na slobodu koja proističe iz prethodno dostignutih granica znanja i prethodno osvojenih sloboda. A svaki osvojeni nivo slobode otvara nova i šira područja koja treba osvojiti što predstavlja glavni motivacioni faktor u stvaralaštvu. U tom smislu, ako bih suzio fokus na značenje pojma slobode unutar same umetnosti, iako Hranuelli doslovno teži multiplim i razgranatim slobodama, dolazim do pojma liberalnog modernizma koji je negde na prelasku visoke moderne u postmodernu proširio i fizički i mentalni prostor umetnosti dozvoljavajući umetnicima da se slobodno služe prethodnim iskustvima i da ih koriste kao materijal za svoje delo putem citiranja, samplovanja, apropriisanja, miksovanja ili nadgrađivanja. Stoga je sasvim razložno, kako Zvonko Maković govori o njima u predgovoru Hranuellijevih skulptura u staklu, ne kao o prikazu konkretnih osoba i likova već o „prikazu prikaza odnosno likovima likova“ te, zatim, kao „ponavljanju formula koje su se poznavale od ranije“.
Uvodeći meta jezik u svoje stvaralaštvo, odnosno tvoreći figure žene koja referira na dijalog sa drugim, prethodno izvedenim skulpturama na tu temu, Petar se zapravo distancira od samih prirodnih izvora kako bi dao značaj novonastalim situacijama kao nezavisnim pozicijama. Zato je fokusiranje interpretatora njegovog dela na dominantni tematski motiv – ženu, tek delimično opravdano jer je stvarni i dominantni motiv zapravo –umetnosti umetnost o umetnosti, melanž mentalnih i manuelnih praksi, istorije i istorije umetnosti, te načina praktikovanja i konzumiranja života pri čemu je hedonizam veoma prisutna odrednica za razumevanje kako umetnikovog stvaralaštva tako i pojma slobode koji stoji u osnovi. Pri tome, kada se govori o uživanju pogrešno bi bilo izvući u prvi plan samo fascinirajuće žensko telo već je taj pojam, koji je ovde u direktnoj vezi sa pojmom slobode, tu da ukaže na korpus elemenata koji tvore punoću hedonističkog, a odmah zatim i umetničkog pehara. Za skulptora Hranuellijeve vokacije veoma je bitno stalno prisustvo sećanja na umetnost skulpturalnog pri čemu je on, eto, izabrao motiv žene kao svoj modus operandi. Zatim, važno je naglasiti da je u istoj ravni važnosti inkarnacija žene u kamenu kao i vetar koji je primarno oblikuje u svesti autora. Zato mi je za razumevanje njegovog dela isto toliko važno stajanje na vetru pored skulpture koja predstavlja ženu na buri kao što je bitno neumorno glačanje i poliranje mermernih površine do granice oživljavanja materije. Pigmalionski sindrom svakako je ugrađen u svaku od Hranuellijevih skulptura i ne mogu se osloboditi poređenja njegove „Nikae“ sa pozicijom Kejt Vinslet na pramcu Titanika iz istoimenog filma gde ona, prkoseći snazi vetra, upija i živi svu moguću slobodu sveta. No, naravno on svakako referira i na Boccionija i njegove forme u kretanju.
U zaključku, svakako bih se odlučio za to da je produkcija sitne plastike izvedene u različitim materijalima, kamenu, mermeru, staklu ili šupljikavom kamenu, poseban medij koji proističe iz strategije autora da upravo preko kamernih skulptura komunicira sa publikom i scenom da bi time osvojio i ona druga područja sloboda bez kojih su i one primarne slobode nemoguće. Sa druge strane njegova sitna plastika je sastavni deo života kao neka vrsta votivnih figura, uvek prisutna kao nasušni hleb duhovnosti. Pri tome zaprepašćujuće je sa koliko veštine autor udahnjuje malim kamenim skulpturama prozirnost, ritam i lakoću što kod posmatrača izaziva osećaj prijatnosti i uživanja. To je svakako i posledica činjenice da one izazivaju potrebu da budu dodirnute i uvučene u lični svet pojedinca.
U posebnom statusu stoje crteži, kao neka vrsta vezivnog tkiva između masivne skulpture i sitne plastike. Izvedeni jednostavnom linearnošću i sa značajnom dozom duhovitosti njegovi crteži premošćuju različitost u karakterima ova dva medija na taj način što posmarač istovremeno može osetiti težinu i masivnost nacrtanog objekta ali i njegovu mobilnu lakoću. I upravo kreativni balans različitih postupaka unutar generalnog diskursa čini ovog autora jednim od izuzetnih predstavnika savremenog oblikovanja.

Slavko Timotijević

GALERIJA NLB - BEOGRAD
18.2-13.4.2020.


Design R
Copyright 2007 Petar Hranuelli - Design R
O UMJETNIKU*ŽIVOTOPIS*SAMOSTALNE IZLOŽBE / 55*SKUPNE IZLOŽBE / 106*LIKOVNE KOLONIJE / 66*JAVNI RADOVI, NAGRADE I POHVALE*BIBLIOGRAFIJADraženka Jalšić ErnečićMarijan GrakalićRomina Peritz Nikola AlbanežeDavorin VujičićSnježana KauzlarićVesna BunčićDanko MerinSonja ĐurovićIva KörblerZvonko MakovićSlavko Timotijević*KONTAKT